Анализа стања јавног градског превоза у Београду: Приватни превозници – да или не

Анализа стања јавног градског превоза у Београду:

Приватни превозници – да или не

Јавно комунално предузеће ГСП Београд годинама тоне услед вишеструких проблема, међу којима је непрекидно малтретирање радника и синдикалаца неподобних пословодству, синдикалаца који се боре за права запослених. Међутим, један од кључних фактора који доприноси незадовољству су неадекватне плате и неправедне разлике у зарадама међу запосленима.

Возачи и радници на одржавању возила, чији је рад пресудан за функционисање градског превоза, примају плату у вредности радног сата у вредности од свега 307 динара, док за прековремени рад добијају 383 динара. С друге стране, појединци из управе, често са купљеним дипломама, добијају сатницу од 672 динара, а прековремени рад од 806 динара. Ово значи да је основица плате возача и мајстора око 53.000 динара, док неко на административном положају са коефицијентом 8,3 зарађује преко 117.000 динара, а са додацима та плата иде и преко 170.000 динара.

Уз све то, управљачки кадрови имају привилегије попут службеног аутомобила са неограниченом количином горива и не морају свакодневно да долазе на посао.

Ова неравнотежа не само да урушава морал запослених, већ директно угрожава квалитет градског превоза и доводи до лоше организације градског превоза.

Јавни градски превоз у Београду суочава се са бројним проблемима. С једне стране, имамо недостатак ефикасности, дуговања и стару инфраструктуру. С друге стране, поставља се питање улоге приватних превозника у овом систему: да ли они могу побољшати ситуацију или додатно погоршати услове рада за запослене? Приватни превозници се често промовишу као решење за повећање ефикасности. Они могу донети модернији возни парк, смањити трошкове и пружити боље услуге кроз флексибилнију организацију и иновативна решења. Примера ради, многи европски градови већ користе јавно-приватно партнерство, где приватни оператери сарађују са локалним властима и тако постижу бољи квалитет превоза.

Градска управа у Београду предвиђа да би приватни партнери, увођењем новијих возила и савремених технологија, могли да подигну ниво услуга на потезима 100 и 700, што укључује делове Палилуле, Земуна и Новог Београда. Уговор о јавно-приватном партнерству предвиђа да приватни превозници преузму ове линије, док би град исплаћивао годишњу накнаду приватним превозницима на основу пређених километара.

Радници ЈКП ГСП Београд противе се овој идеји јер сматрају да би увођење приватних превозника угрозило њихова радна места и услове рада. У њиховим аргументима препознаје се страх од губитка радних места, мањих плата, и лошијих услова рада, јер би профит постао кључни фактор за приватне компаније, а не квалитет услуге и права радника.

Такође, постоји забринутост да би такво партнерство довело до гашења радних места у администрацији, чији је вишак већ сада евидентан, док недостаје возача. Овај недостатак возача директно утиче на лошију организацију превоза и повећан притисак на возаче који често раде у три смене, са само једним слободним даном у недељи.

Важно је размотрити да ли отпор радника ГСП-а против приватних превозника заправо представља борбу за права радника или за очување привилегија управе, менаџмента и корумпираних синдикалаца. Много је примера где се синдикати баве очувањем својих позиција, док радници остају без одговарајуће подршке.

Нема сумње да је стање у ГСП-у забрињавајуће. Дугови предузећа су огромни, а превоз свакодневно наилази на критике због старог возног парка, нередовних полазака и неадекватних услова рада возача. Синдикати често истичу проблеме са радним условима, док истовремено има много административног особља које оптерећује буџет.

Проблем корупције у ГСП-у је такође озбиљан. Нејасно је колико средстава која се издвајају из градског буџета за јавни превоз заиста одлази на побољшање услуга, а колико се губи кроз намештене тендере и корупционашке афере. Страх да би приватни превозници могли постати део ове корупцијске мреже није без основа, јер је у прошлости било много примера где су уговори додељивани на нетранспарентан начин.

Реформа јавног градског превоза у Београду је неопходна. Потребно је унапредити квалитет услуга, модернизовати возни парк и решити питање вишка запослених у администрацији. Међутим, ова реформа мора бити транспарентна и усмерена на интерес грађана, а не на очување привилегија управе и синдиката или омогућавање корупције кроз нетранспарентна партнерства са приватницима. Само кроз одговорност и јасно дефинисане циљеве можемо осигурати ефикаснији и приступачнији јавни превоз за све грађане Београда.

Алексић Небојша

председник

Савеза Слободних синдиката Србије